Torte iz Sivca: Ljubav koja se topi u ustima

Kažu da nas mirisi vraćaju u detinjstvo – onaj trenutak kad uđeš u kuhinju i osetiš toplinu testa, slatkoću maka, šapat prošlosti koji te zagrli. Pre desetak godina, Draganina štrudla sa makom me je vratila tamo – prava domaća, sa onim gustim filom koji ti ostane na nepcima i u duši. Taj miris, ta tekstura – to je jedina štrudla koja može da se meri sa onom moje tetke, vrhunske domaćice čije su ruke bile magija.

Razmišljam...Moja štrudla? Koliko god pokušavam, nikad nije ni blizu – ali Draganina, e , to je druga priča. Tad nisam znala ko je ona,ili nisam mogla da se setim,  samo sam čula da u Sivcu neko pravi čuda. Danas, dok mi Dragana priča o svom životu, shvatam – njene torte i štrudle nisu samo poslastice. One su ljubav, utkana u svaki zalogaj.

„Rođena sam u Sivcu, tu sam odrasla, udala se, rodila dvoje divne dece i tu sam ostala“, kaže mi Dragana, a glas joj je pun nežnosti koja me vuče da je slušam. 

„Ovde su bili svi meni veoma bitni ljudi.“ i ja se pitam, kako da odeš kad ti je srce puno tog malog mesta? 

„Kao devojka sam sanjala da odem negde preko, u potragu za nekim 'boljim' životom“, priseća se, i ja je zamislim – mladu, sa očima punim snova.

„U Sivcu sam upoznala svog supruga. Zavoleli smo se, došla su deca... I ostadoh tu gde jesam.“ „Sudbina je umešala prste“, a ja pomislim – to je ljubav, Dragana, ta koja te zadržala. 

Draganina deca su sidro, snaga , i vetar u ledja. Sama pomiisao na njih je dovoljna, i ništa nije teško.

„Nedostajala bi mi jednostavnost ljudi, priroda, ušuškanost malog mesta“, šapuće, razmišljajući o velikom gradu. „A šta bih dobila? Nisam sigurna. Možda zahtevnije mušterije, veću trku.“ Ali čuda? „Čuda pravim ovde“, kaže mi, i ja se setim te štrudle – da, to je bilo čudo, jedno od onih koje te vrate kući. 

U Sivcu, gde život teče tiho, Dragana stvara simfonije ukusa koje nose njen pečat.    

Već petnaest godina mesi svoje slatke priče, a sve je počelo uz majku – prvu ženu u Sivcu koja je pravila torte. „Uz nju sam naučila tajne ovog slatkog posla“, priča mi, i ja čujem koliko joj majka nedostaje u svakoj reči. „Vremenom sam sama kreirala ideje i pretvorila ih u slatka dela.“ Najdraža joj je prva torta koju je napravila za svoje dete – ne zbog ukusa, već zbog onog šapata u duši. „Inače je to baka radila. Htela sam sebi da dokažem da mogu da nastavim tamo gde je ona stala“, kaže, i ja osećam suzu u njenom glasu – tihu, ali punu snage.         

Kad ukrašava torte, Dragana se gubi u svom svetu. „Opustim se. Odlutam. Najviše volim da crtam po tortama – onda kreativnost ispliva“, šapuće mi, i ja je vidim kako stoji u kuhinji, sa četkicom u ruci, dok joj misli plešu kao šlag. 

„Kada sam ja zadovoljna, znam da je torta 'prava'. Kad sama sebi pružim ruku i kažem – bravo.“ A taj čarobni prah u njenim tortama? „To je ljubav“, smeje se. „Sivac ne utiče nešto posebno na moj rad. Ali ljubav prema tortama – to je to.“   

Svaka torta je priča iz njenog srca. „Ukus i dekoraciju biram uz mušteriju. Vidim šta žele, dam sugestije, i nađemo rešenje“, kaže mi, i ja pomislim kako je svaka od tih torti kao razgovor – nežan, ali dubok. Ipak, ona ostaje svoja. 

„Ne volim fondan. Par puta sam presvukla torte i videla – to nisam ja. Tako ličim na druge“, priznaje, i ja se divim njenoj hrabrosti da bude autentična. 

„Prvi put kad pravim novu tortu, pravim je nama. Probam i pitam se – šta bih ovde promenila?“ Tako su nastale njene „starinske, domaće“ čarolije – poput one štrudle sa makom koja me dirnula pre deset godina.    

Dok mućka kore ili topi čokoladu, Dragana sanja – i to visoko. „Znam ja leteti veoma visoko“, kaže mi, a osmeh joj je kao krem koji se topi. „Misli me odnesu u kuhinje velikih majstora, i stojim rame uz rame sa njima.“ Ali Sivac je njen mir. „Pravljenje torti je moj mir. Moje torte su slike mene same – moj pečat“, šapuće, i ja shvatam da svaki njen zalogaj nosi deo njene duše.

Snagu crpi iz sebe i svojih najmilijih. „Sama sam sebi dokazala da sve ovo ima smisla, gde god da sam“, kaže mi, a ja osećam težinu njenih reči, prožetu godinama ljubavi. 

„Moja majka je moj idol, moj pokretač. Neko ko svojim nedostajanjem stvara od mene jaku ženu koja i kad ne može, ipak može.“ Tu su i njena deca – dvoje kreativnih duša koje je drže. „Oboje su veoma kreativni. Njihove ideje, kritike i pohvale su mi vetar u leđa“, priča, i ja vidim kako joj oči svetle kad govori o njima, kao da su oni taj fil koji njenom životu daje slast.

Draganini snovi su tihi, ali duboki. „Ja sam prizemna osoba. Želim ono što mogu da ostvarim. Volim da eksperimentišem, da stvaram nešto svoje“, šapuće mi, i ja osećam njenu skromnost koja je jača od svakog velikog plana. 

A za deset godina? „Deset godina je dugačak period. O mom radu govore mušterije – stalne i one nove, koje dolaze jer su negde probale nešto iz moje kuhinje. Volim kad kažu da moje torte odišu tradicijom“, kaže, i ja pomislim na tu štrudlu – tradiciju koju nosi u rukama.

Ako bi mogla da šapne onoj mladjoj Dragani, koja je tek uzimala varjaču, rekla bi: „Budi ono što jesi. Ne postoji nemoguće. Glavu gore i hrabro napred.“ A mladim ženama koje sanjaju, ali se plaše? „Sledi svoje snove. I pazi šta želiš, jer može da ti se ostvari“, kaže mi sa osmehom punim mudrosti i topline.

Draganine torte nisu samo slatkiši – one su zagrljaj, uspomena, ljubav koja te obavije. Dok stoji u svojoj kuhinji u Sivcu, sa decom kao vetrom u leđa i majčinim duhom kao svetlom iznad, Dragana mesi nešto veće od sebe. I dok se prisećam te štrudle sa makom od pre deset godina, znam – ovo je žena koja nije morala da ode u veliki grad. Veliki grad je došao do nje, u svakom zalogaju koji je napravila.     

                                           Šmizla | Priče iz šerpe | Mart 2025.

#DraganaIzSivca #TorteKojePričaju #ŠtrudlaSaMakom #DomaćaLjubav #Sivac #TradicijaUkus #SlatkaUmetnost #PorodičniRecepti #InspiracijaIzKuhinje #Šmizla

Zabranjeno kopiranje, reprodukovanje ili distribuiranje ovog teksta bez izričitog odobrenja autora. Sva prava zadržana.