On je bio početak bajke. Ja sam kraj.

    Volela sam ga kao Boga, a onda sam počela da verujem u sebe.

Na radiju čujem: „Moj dragi, bivši dragi, više te ne volim... kad čujem za tebe, skoro me ništa i ne zaboli...” 

I shvatim da imam osmeh na licu. Ne ciničan, već onaj što dolazi kad više ništa ne boli.

Moj bivši? Tipičan narcis. Niko bolji, niko lepši, niko pametniji.

Volela sam ga kao Boga. Verovala u njega kao u molitvu.

Naslušala sam se njegovih bajki, obećanja, velikih reči – toliko da sam ja, večiti sanjar, prestala da verujem u bajke.

Ne valja bivša žena. Ne valjaju deca. Ne valja rodbina. Firme menja kao čarape – pet, šest za par godina – ali, naravno, ni u jednoj ne valjaju oni. Svi su loši, svi su krivi. Samo on nikad.

A on ide dalje. Sledeća. Pa sledeća. Sve žene ostavlja on, po pravilu. I po još jednom pravilu – sve posle njega ostaju kao ruševine.

Deca ga obrisala. Ne zovu. Ne dolaze. Ćerka mu ne da da vidi unuka. Sin ga nije pozvao na venčanje, nije mu javio ni da je postao deda. Znaš kolika je praznina kad te tvoja deca brišu gumicom iz života? Ali on i dalje hoda kroz svet, noseći tu prazninu kao da je trofej.

Ide u crkvu. Posti. Na ulici pozdravlja: „Pomaže Bog.“ A u duši mu ništa ne pomaže.

Jednom mi je rekao: „Ja sam odlučio – hoću da budem srećan.“ Zamisli. Kao da je sreća pravo koje mu duguje ceo svet. Odgovorila sam : „Ako biti srećan znači gaziti preko leševa, ja takvu sreću neću.“

I nisam je htela.

Preživela sam. Nisam umrla kad je otišao, iako sam mislila da jesam. Godinu dana samo sam disala – nisam živela. A onda sam počela da se budim. Polako, deo po deo. I svaki put kad me zabolelo, znala sam – još sam živa.

Ne verujem više u njegove bajke. Ali verujem u sebe.

On?
Nek mu bude zdravlje.
Nek mu bude dug život.
Nek mu bude sve...

Samo nek bude daleko..

A ja- Ja biram da budem ono što sam bila pre njega – smeh, vihor, žena koja ume da voli. Jer više neću da budem ničije platno. Sama sebe crtam. Sama se volim.

Nema tog „savršenog muškarca“ koji će me naterati da ćutim. Ni da spustim glas. Ni da sumnjam u ono što jesam. Neka mu njegova sreća, ako mu je to sreća. Ja imam svoj mir. I svoje „ne“.

A bajke? One su i dalje tu. Samo sam sada pametnija – znam da ih pišem sama. Prinčevi ponekad dolaze u patikama, a srećan kraj ne zavisi od bilo kog „dragog“.

Šmizla | Verujem u sebe | April 2025.

© Autorska prava zadržana.

Ako već moraš da prepišeš – bar potpiši autora.

#narcisduhovnjak #emocionalniratnik #pomažebog #pepeoutragovima #ženskasila #samosvoja #verujemusebe #bezmuzikeigra #nećućutati #preživela #pričezakraj #životsamapisem #bajkesama