CIRKUS BEOGRAD, OVCE NA ŽICI I CAR BEZ GAĆA...

 

Ne znam za vas, ali ja sutra hoću da smem da se pogledam u ogledalu

Dobrodošli u Srbiju, zemlju gde se caru šiju haljine od laži, a ovcama se dele sendviči i dnevnice da lakše proguta stvarnost.

U srcu Beograda, nekad grada, danas cirkuske arene, razapeli se beli šatori veličine narodnog poniženja. Cirkus je stigao. Šareni, glasni, mrsomudni karavan u kojem je istina svezana, a zdrav razum na odmoru bez povratne karte.

Na tronu – Car. U novom odelu, kažu. Šivenom od čistog marketinga, budžetskog platna i samoljublja na kilo. Oko njega – hor klimoglavih, dlanova izlizanih od naručenog tapšanja.

„Vid’ ga kako sija!“ – kliče bot brigada.

A svi znamo — go je. Skroz. Bez gaća, bez srama, bez ičega osim gole sile i gluve tišine. I ne, to nije ona poetska golotinja istine. Ovo je ona sramotna ogoljenost vlasti koja je sve otela, osim stida.

U šatorima đakonije do plafona — pečenje, lepinje, kobasice u čast ljubavi prema vođi. Hrana za poslušne, ražanj za dostojanstvo, plaćena mojim parama. I tvojim,. I tvojim..... Sve to u zemlji u kojoj narod broji sitniš za jogurt. Ali vođa slavi.

A narod? Doveden autobusima, zbijen ko sardine, ali sa dnevnicom u džepu. I sa ćutanjem umesto dostojanstva. Kažu — morali su. Direktor ih naterao. Obećali im sendvič i dva dana mira. Kažu imaju decu. I ja ih imam. Ali nisam tamo, baš zbog dece. Gledamo ih i brojimo — koliko još duša stane u jedan autobus?

A vozači?

Ti naši svakodnevni saputnici, što znaju rupe po putu bolje nego politiku. Nijedan da stane. Nijedan da digne ruku i kaže:

„Neću da vozim sramotu!“

Jer posla ima. Svuda ih traže. Nema opravdanja. Nema izgovora. Oni su Kukavičluk sa vozačkom dozvolom.

I onda naša deca... Ta prekrasna, divna, slobodna deca, još neiskvarena, još nesavijena... Pokušala su da zaustave točkove farse. Tela mala, ali srca veća od svakog ministra u koloni.

I šta se desilo?

Došla žandarmerija. Ne da zaštiti decu, nego da zaštiti sramotu. Da skloni prepreke poslušnosti. Da oslobodi prolaz autobusima punim „slobodnih građana“ s listićem u ruci, dnevnicom u džepu (opet pitam, od čijih para) i sendvičem u ustima.

A ti, šoferčino?

Ti, koji znaš gde voziš, i znaš koga voziš?

Gledao si. I pustio si.

Jer, jel’te – „moraš“.

Ne, ne moraš.

Ali moraćeš da pogledaš sebe u retrovizor.

I neće ti se svideti odraz.

Jer si mogao da budeš vozač otpora.

A ostao si pizda … vozač poslušnosti.

I nemoj više o „pritisku“, „naređenju“, „posao mi visi“.

Posao visi i onima što nemaju ni sendvič, ni kartu, ni autobus.

A nisu prodali dušu.

Jer ne može se dati otkaz čitavoj Srbiji.

Ali Srbija, neka druga, može da vam zapamti lica.

A onda — Novi Pazar.

Ne kao dekor. Ne kao slučajnost.

Nego kao lekcija.

Jer dok su šatori padali po Beogradu, Novi Pazar je ustao.

Tri dana. Tri dana istine, mira i ponosa.

Bez autobusa. Bez sendviča. Bez sramote.

Tri dana dostojanstva.

Tri dana otpora bez reči.

Tri dana koji će trajati duže nego decenija cirkusa.

Tih, ponosit, čist.

Prava prestonica Srbije.

I pokazao je da se može.

Da se ne mora puzati.

A Beograd?

Beograd je postao kasaba ispod Avale. Prokleta avlija.

Tabla na ulazu, šator na trgu, duša na rasprodaji.

Grad bez kičme, bez glasa, bez sećanja na to kako je to kad si slobodan.

I dok car paradira, a sendviči se dele,

jedina istina odzvanja kroz

šapat deteta koje je stalo pred autobus i reklo:

„Car je go.“

✍️ Šmizla | Car je go | April 2025

© Zabranjeno kopiranje i preuzimanje bez dozvole autora.

#ŠmizlaiŠerpa #satira #političkasatira #carjego #beogradskicirkus #novipazar #dostojanstvo #narod #istina #ovce #necutim #stopmanipulaciji #srbija2025 #glasrazuma #prokletaavlija #autorskiSadržaj #zabranjenokopiranje