Slobodan Bjelan: Ritam i svetlost iz Crvenke

Crvenka nije mesto koje prvo pomisliš kad kažeš "umetnost". 

Tihe ulice, kuće što mirišu na svežu kafu, dim iz dimnjaka koji se lenjo penje u jutarnje nebo – na prvi pogled, miran vojvođanski gradić.

Ali onda upoznaš njega...

Slobodan Bjelan, 36-godišnji momak koji ovde živi i stvara. Fotograf i muzičar, on je čovek koji Crvenku vidi kroz objektiv i čini je živom kroz ritam bubnjeva, gitare i klavira. Kad sam ga pitala da sednemo i popričamo, zamislila sam nas u nekoj crvenačkoj kafani, uz šolju kafe i tanjir kolača, dok mi pokazuje svoje fotografije. Svaka slika je priča, svaka pesma osećaj. I tako je krenulo.

Početak sa fotografijom: More i telefon koji nije bio dovoljan

-„Kako si se prvi put zainteresovao za fotografiju?“, pitam ga dok mi pokazuje gomilu slika – neke iz Crvenke, neke sa putovanja. Nasmeje se, kao da je pitanje izvuklo uspomenu koju voli.

-„Spontano, definitivno. Bilo je to 2013. Vraćam se s mora, pokušavam telefonom da snimim ono što mi je u glavi – i ništa. Fotke mutne, more preveliko, nebo previše plavo. Nisam uspeo da uhvatim ono što sam želeo.“ Taj trenutak ga je prodrmao. „Osetio sam neku radoznalost, neko ispunjenje – je l’ mogu bolje? Mogu. Tu se rodila ideja da uzmem ozbiljniji aparat i upišem privatnu školu fotografije.“

-„Šta je prvo što si snimio?“, pitam, a on vadi jednu staru fotografiju – kap vode na prozoru, tekstura zida, nešto sitno i apstraktno. 

-„Mikro detalji predmeta“, kaže. „Hteo sam da bude umetnički, pomalo čudno. Snimao sam sve – kapljice, senke, list na travi. Kad sam proverio rezultat, bilo je uzbudljivo – kao da se otvara novi svet.“ Dok mi priča, pokazuje mi još jednu sliku – bubnjevi stoje sami u prostoriji, bez njega. Svetlo pada koso, senke se protežu preko činela, metalni okviri se presijavaju u polumraku. Pozadina je jednostavna – drveni pod ili zid sa ogrebotinama – ali slika zrači tihom snagom. 

-„Ovo je jedna od omiljenih“, kaže, a ja imam osečaj  kao da čujem udarac koji je upravo prestao.

Muzika i fotografija: Dve strane istog čoveka

Slobodan nije samo fotograf – on je i muzičar, a te dve strasti se kod njega prepliću na zanimljiv način.

- „Kako balansiraš između muzike i fotografije?“, pitam dok mi pokazuje sliku sebe za bubnjevima – ruke zamagljene od pokreta, znoj na čelu, lice puno strasti. Crno-bela, gde svaka linija pršti energijom.

-„U teoriji nemaju previše sličnosti“, kaže. „Ali kao spoj – zvuk i slika – daju celinu. Kad sviram, čujem ritam; kad snimam, tražim trenutak. Oboje je multimedia, i to volim.“

-„Sviraš bubnjeve, klavir, gitaru – kako kombinuješ sve te instrumente?“, nastavljam dok mi pokazuje još jednu fotografiju – njega sa gitarom. Opušten je, gitara mu leži u rukama kao stari prijatelj, prsti lagano dodiruju žice. Svetlo nežno osvetljava drvo gitare .

-

-"Bubnjevi su mi najdraži – nose energiju, pokreću sve. Kad udarim, izbacujem nešto iz sebe i prenosim to u zvuk.“

Komponovanje i produkcija: Emocija koja vuče

-„Kako pišeš svoje pesme?“, pitam dok gledam sliku njega za bubnjevima – energija kao da pulsira iz kadra.

-„Treba ti početna emocija, euforija“, kaže. „Možda čujem vetar u Crvenki ili staru pesmu na radiju – i odjednom me vuče kao droga da to izlijem napolje. Ostalo je tehnika.“ Audio produkcija mu je saveznik. „To je deo mog razvoja“, objašnjava. „Učim da snimam, miksujem – to mi pomaže da budem bolji muzičar. Planiram da to još razvijam – zašto stati?“

Bina sa zvezdama i Crvenka kao dom

-„Svirao si sa Gocom Tržan i Indirom Radić – kakva su to iskustva bila?“, pitam, a on se osmehne skromno.

-„Prijatelj, vrhunski muzičar, prepoznao me i poveo. Bilo je neprocenjivo – stajao sam na bini, svetla su bila jaka, publika glasna. Shvatio sam da su zvezde samo ljudi, ali taj profesionalizam me je oduševio. Naučio sam da mogu da budem deo tog sveta.“ Hard rock mu je ostao najdraži. „Tu sam najsigurniji – energija tog stila je sirova, moja.“

-„A kako ti muzički ukus utiče na fotografiju?“, pitam dok mi pokazuje sliku sebe dok slika – aparat je prislonjen uz lice, prst na okidaču, pogled oštar i usmeren. Opet crno-bela,senke naglašavaju njegovu posvećenost. 

-„Nisam siguran da utiče direktno“, kaže. „Ali muzika me puni energijom – kad sviram, onda stanem iza objektiva sa novom snagom.“

Putovanja u kadru: Španija i Tasos

Slobodanove fotografije nisu samo iz Crvenke – neke dolaze sa dalekih putovanja.

-„Ovo je iz Španije“, kaže dok mi pokazuje sliku uske uličice – kameni zidovi, šare sunca na tlu, crveni crepovi na krovovima u daljini. Boje su žive – narandžasto nebo pri zalasku, zelenilo maslina, plavi trag mora negde u uglu.

-„Volim da hvatam toplinu tog mesta – svetlo je drugačije, sve je puno života.“ Sledeća je sa Tasosa – maslinjak pod plavim nebom, gde zelene krošnje kontrastiraju sa belim kamenjem, i obala gde talasi nežno dodiruju pesak. „Tasos je mir“, kaže.

Kafe Chaplin: Trenutak u braon nijansama

Na kraju mi pokazuje fotografiju koja me posebno dira – kafe Chaplin. Slika je u braon nijansama, sa drvenom pozadinom koja zrači toplinom. U centru je okrugli sat, kazaljke pokazuju 10:02, a ispred njega visi luster – abažur od pruća, jednostavan, ali pun karaktera. Svetlo je meko, kao da dolazi iz tog jutra u Crvenki. „Ovo je bio trenutak“, kaže. „Kafa, tišina, sat koji otkucava – sve je stalo u jednu sliku.“

                                                         Crvenka i svet

„Šta ti Crvenka znači?“, pitam dok gledam sve te fotografije – bubnjeve, njega, putovanja, kafu.

-„Crvenka je mala, ali moja“, kaže. „Ovde snimam lica, polja, trenutke. Ovde sviram i pišem. Ne moraš biti u velikom gradu da bi živeo velike snove.“ Nema jednog uzora, kaže – svi sjajni ljudi, od fotografa do komšija, guraju ga napred.

I dok mi priča, shvatam – Slobodan Bjelan ne samo da hvata svetlost i ritam, on ih stvara, i pakuje iz Crvenke, pravo u srce.

Šmizla | Pitam i pišem | Mart 2025.

#SlobodanBjelan, #ŠmizlaIPisala i #Crvenka #Fotografija, #Bubnjevi, #Gitara, #Portreti, #Pejzaži i #CrnoBelo #Španija, #Tasos i #KafeChaplin #Intervju, #BlogPriče i #ŽivotUmetnika