Još jedan "običan" dan: Razbila sam šolju, čistim govna i čekam frizerku da me spasi

 Haos u najavi 

 Tek je 09:45, a moj dan je već otišao u tri lepe – pravo niz stepenice, i to one bez rukohvata! Razbila sam omiljenu šolju – onu s natpisom „Žena kraljica: pijem kafu i vladam haosom“ – i sad je u komadima na podu, kao moj razum pre podneva. Stajala sam u kuhinji, sanjareći o toj prvoj kafi, kad mi je iskliznula iz ruke kao sapun u kadi – tres, i gotova je! Zvuk keramike što se razbija po pločicama bio je kao budilnik za ovaj cirkus od jutra. Ko ga jebe, kupiću novu – 529. omiljenu šolju – pa nek košta koliko hoće, zaslužujem je posle ovog haosa! Zakuvaj još kafe, Šmizla, jer ovo je samo početak – danas sve pucketa, a ja sam u centru tog vrtloga, s osmehom i nervima na ivici!

Klea, Ema i... govna na sve strane

 

Kiša lije kao iz kabla, kao da nebo odlučilo da mi pokvari planove, pa nisam izvela Kleu (mini maltezerku) i Emu (matoru frajlu, francuskog buldoga). Rezultat? Stan kao govnarski poligon – tri lokacije, tri „umetnička dela“. Prvo na tepihu u dnevnoj – Kleina mala gomilica, tako uredna da sam na tren pomislila da je deo dekoracije.

Onda pored frižidera u kuhinji – Emin doprinos, širi se kao lava, a ona stoji pored i frkće ko „Šta čekaš, čisti, ženo!“ I na kraju hodnik – duo izvedba, gde su se udružile u pravi pasji performans. 

Klea mi ulazi pod noge dok skakućem da ne stanem u to, gleda me tim anđeoskim očima kao da kaže „Ovo je ljubav, zar ne?“, dok Ema kaska u svojoj „glamuroznoj“ šetnji po stanu, frkćući kao da je kraljica koja mi dodeljuje zadatak. 

Grabim kese i maramice ko detektiv na zadatku, mrmljam „Zašto baš danas?“, dok mi stan miriše kao javni WC.

Jocka i školski nokaut

 I kad pomislim da je najgore prošlo, zove Jocka – „Mama, dođi u školu, razredni hoće razgovor!“ Oh, samo još to mi je trebalo! Dve devojke su ćaskale na času, on je opomenuo nju, a ona mu je opalila kao iz topa: „Pročistite uši, profesore, ne pričam ja, već vaša miljenica!“ Direktno u bradu, bez uvijanja – dete moje, taj jezik je moj, moj ponos i moj teret!

 Zamišljam scenu – razredni stoji kao ukočen, crven u licu kao paprika, dok Jocka stoji s rukama na kukovima, kao mala kraljica što upravo vlada ringom. „Gospođo, vaša ćerka je...“ – čujem već taj razgovor u glavi, dok pakujem stvari i spremam se za školsku avanturu. 

Ne znam da li sam ponosna ili zabrinuta – verovatno i jedno i drugo – ali u svakom slučaju, idem tamo. Ili je branim kao lavica koja reži na sve, ili nas zajedno šalju na klupu za kaznu. „Jocka, lavče moje malo, samo ti rokaj – zajedno ćemo popiti kafu i smejati se kasnije kad se setimo ovog haosa!“

Društvene mreže, reklame i sve ostalo

 Sedeći u ovoj nekoj limbo zoni između pasjih „umetničkih dela“ kod kuće i Jockinog školskog „incidenta“, pokušavam da se fokusiram na posao. Ali nemam šanse, dragi moji! Umesto da smišljam genijalne reklame, šaljem meme prijateljici na WhatsApp – onaj sa psom što gleda u haos i piše „Ovo je u redu“ – i buljim u telefon, čekam inspiraciju koja očigledno ima slobodan dan. Klijenti? Jebiga, oni ne čekaju – plaćaju te, traže rezultate, a ja sedim ovde s mozgom praznim kao Jockin ranac kad zaboravi da spakuje knjige. I tako, s vremena na vreme se zapitam – kako sve ovo uopšte funkcioniše? Neki dani su kao vrtuljak – sve ide u krug, a ti stojiš i čekaš da se zaustavi. Onda se setim – možda još jedna šolja kafe nije loša ideja. Bar ću imati energiju da se pretvaram da vladam ovim prokletim cirkusom dok ne smislim nešto pametno!

Bežanje od svega – odlazak kod frizerke

Onda mi sine – možda nisam rešila sve ove male haose, ali idem kod frizerke! Možda je baš to trenutak da odmorim mozak i pustim da me neko drugi „sredi“ – ili bar da mi kosa izgleda kao da znam šta radim. 

Sedim u stolici, makaze škljocaju, fen bruji, i svi problemi polako nestaju – razbijena šolja, pasji „pokloni“, Jockina drama – sve to postaje tiha pozadina dok mi frizerka četka kosu. 

Misli koje su bile u haosu sada se barem malo smiruju, a ja shvatam... ne mora sve da bude savršeno. Nije svaki dan za medalju, ali to nije razlog da se ne nasmeješ. 

Zatvorim oči, osmehnem se i pomislim: „Da, mogu da se nosim sa svim ovim. Stvarno mogu – uz kafu i dobru frizuru, naravno!“

Ovaj dan, ako ga gledaš onako bukvalno deluje kao potpuni promašaj. Ali ako se malo povučeš, ako ne pustiš da ti sve poplavi mozak, shvatiš da život ipak ima smisla. 

Ne postoji ništa što odlazak kod frizerke ne može da popravi. Nova šolja, nova kosa – i ovaj lud dan će biti samo smešna priča. Kasnije, dok budem brisala prašinu sa stola i kupila poslednje ostatke „pasjih umetničkih dela“, setiću se da sam zapravo provela dan smejući se.

 I da, možda je to najvažniji deo – smeh koji ostaje kad haos prođe. 

A ti, koji  „lud dan“ ti je  razbio glavu? Jesi li još uvek tu? 

Ako jesi, onda znaš o čemu ti pričam.

Šmizla | Šolja Pukla, Život Pucketa | Mart 2025.

Zabranjeno kopiranje, reprodukovanje ili distribuiranje ovog teksta bez 

izričitog odobrenja autora. Sva prava zadržana.

#ŠmizlaIPisala #LudDan #ŽenaKraljica #PasjiHaos #JockaRokaj