Hormoni, talasi, ja – Priča o emocijama koje ne ćute

 Emocije bez kočnica

Kažu da su žene preemotivne – plačemo bez povoda, smejemo se kad nam neko stane na živac, vrištimo kad život digne obrve i pita „jel’ dosta?“. Sa 57, ja kažem – nije to preemotivnost, to je sloboda. 

Pubertet mi je bio haos, PMS mi je nekad bio ring, klimaks mi je postao fantastični izgovor, i sad pokazujem sve emocije bez pardona – jer ko ga jebe, nemam vremena za društvo koje traži kontrolu. 

Dobrodošli u moj svet – gde smeh i suze igraju po mojim pravilima, a ja sam gazdarica tog cirkusa.

Pubertet – vreme kad suze nisu pitale za dozvolu

Pubertet mi je bio kao loš film – plakala sam jer mi kosa nije stajala kako treba, smejala se jer mi je drugarica rekla da mi farmerke stoje kao da sam pobedila na lutriji. 

Jedan dan sam bila drama kraljica jer me dečko nije video, sledeći sam se valjala od smeha jer sam prosula sok po stolu u kafiću. Mama i strina su šaputale „to su hormoni“, a ja sam mislila „to sam ja“ – jer kad ti telo odluči da igra svoju igru, ti samo mašeš i vičeš „daj još jedan krug, preživeću!“.

Nisu te suze bile slabost – bile su znak da sam živa, i to mi je ostalo.

Klimaks – fantastični saveznik

Klimaks mi je ušao u život kao VIP gost – vruće mi je kad je hladno, hladno kad je vruće, i za sve mogu da ga okrivim, što je fantastično. 

Plakala sam jer mi je vetar razbarušio kovrdže, smejala se jer sam zaboravila gde sam ostavila kljičeve od stanao. Društvo kaže „to je starost“, a ja ponavljam  „to je sloboda“ – jer kad te talasi udare usred noći, a ti se smeješ umesto da psuješ, to je pobeda. 

Hormoni su gazda, al’ ja sam gazdarica. Klimaks nije kraj – to je faza gde su sve emocije dozvoljene, a ja ih nosim kao orden.

PMS – period u kom  sam bila ring za emocije

A izmedu puberteta  i klimaksa ugnezdio se PMS . Bilo je trenutaka kad sam kad sam plakala jer mi je dan prekratak, smejala se jer mi je dan prekratak, i onda se ljutila jer je sve i dalje isto. Svet je mislio da sam preosetljiva, al’ ja sam mislila da je svet previše tupav kad me pita „jel’ ti dobro?“ dok mi hormoni igraju salsu. 

Jednom sam vrištala danima jer mi je bivši rejka „Ženo, smiri hormone“. Nije to bilo „previše emocija“ – to je bila umetnost da osetim sve odjednom, dok me društvo gledalo kao čudaka. Ko ga jebe, preživela sam – s čokoladom i strpljenjem koje nikad nisam imala.

57 – doba kad ja emocije ne pitam za mišljenje

Sad, sa 57, nemam problem da pokažem sve – plačem kad mi dođe, smejem se kad mi prija, vrištim kad mi se vrišti. Društvo misli da treba da budem „smirena“, al’ ja sam živa, i to se vidi.

 Plakala sam jer mi je cvet na prozoru uvenuo, smejala se jer sam shvatila da ga nisam zalila, i da se oporavio čim sam mu dala vodu. 

Jocka mi kaže „majka, smešna si kao crtani film“, a ja jojkažem „Da, i ti si u njemu“. Nije to preemotivnost – to je snaga da ne skrivam ništa, jer sa 57 znam: život nije za ćutanje, nego za osećanje. Svet može da misli šta hoće – ja sam svoja, s kovrdžama i emocijama koje više ni ne pokušavam da smestim u kalup.

                            Smeh i suze – moj tim

Kažu da su žene preemotivne, al’ ja kažem – nismo preemotivne, nego slobodne. 

Pubertet mi je dao suze, PMS mi je bio ring, klimaks mi je dao izgovor, a sa 57 pokazujem sve jer nemam šta da krijem. 

Svet traži kontrolu, al’ ja neću da se kontrolišem – smejem se kad mogu, plačem kad hoću, i ćutim samo kad mi se ćuti. 

Nije to previše emocija – to je previše života, i ja ga živim punim plućima. 

A vi, kad ste poslednji put pustili suzu ili se nasmejali toliko 

da vas stomak zaboli – ili i dalje igrate predstavu za javnost?

Šmizla | Smejem se I Plačem | Mart 2025.

Zabranjeno kopiranje, reprodukovanje ili distribuiranje ovog teksta

 bez izričitog odobrenja autora. Sva prava zadržana.

#ŠmizlaIPisala #SmehISuze #KlimaksSloboda #57IŽiva