Šmizla i šerpa

  Ako imate sreće, pas će ušetati u vaš život. Ukrašće  vam papuče.  Ukrašće vam srce. I zauvek sve promeniti . Psi nisu samo kućni ljubimci. Oni su saputnici, čuvari duše, terapeuti bez diplome. Osećaju pre nego što kažemo, razumeju kad ni sami ne znamo šta osećamo. Pas ne traži objašnjenja, ne ljuti se na naš loš dan. Samo dođe, nasloni glavu na kolena i ostane tu. On zna. Kori je bila poklon koji nam je bukvalno ušetao   u živote i promenio ih iz korena. Najčistija ljubav koju sam ikad osetila . Kad je bila tu, kuća je bila puna – njen pogled, njen rep što maše, njena snaga koja nas je čuvala. Kad je uginula, nismo mogli da se sastavimo mesecima. Ma ne da nismo mogli - nego ni dan danas nismo – ostavila je rupu koju niko ne može da popuni. Al’ ta ljubav? Vredi svaku suzu. Emu smo upoznale jednog hladnog januarskog dana – i usvojila nas je na prvi pogled.  Jovana i ja otišle smo u azil u Pazovi po drugog psa. Sedimo s devojkom koja volontira, pričamo kog...

  Juriš. Trčiš. Planiraš. Imaš onaj spisak u glavi – obaveze, računi, prazne police u frižideru, prazne police u tebi. Nisi stigla. Nema vremena. Biće sutra, prekosutra, nikad. Gde si ti na tom spisku? Podsećaš sebe da trebaš novu torbu, bolji telefon, onu kremu protiv bora. Da kupiš detetu patike, da uplatiš osiguranje, da ne zaboraviš da čestitaš rođendan, da stigneš na sve proklete sastanke, da se smeješ na porodičnim okupljanjima, da sakriješ umor. Jer umor nije pristojan. Umor je nevidljiv. A ti? Ti nisi na listi. Nemaš vremena da se pitaš kako si. Otkad te neko pitao kako si – stvarno, bez one usputne fraze? Otkad si sebe pitala? Seliš se iz obaveze u obavezu, iz jednog „mora se“ u drugo. Kad legneš, mozak ti se ne gasi – pregovaraš sa snom, kalkulišeš sate, računaš koliko ti treba da budeš funkcionalna. Odavno ne spavaš da odmoriš. Spavaš da preživiš. I tako danima, mesecima, godinama. Ali danas... Danas nešto puca u tebi. Ne čuje se, ali ga osećaš. Kao mali lom negde u grud...

  Neki ljudi nose svetlost koju ne možeš objasniti – samo je osećaš. Jelena Obradović, na društvenim mrežama poznata kao Piperska odiva, novinarka, voditeljka i autorka emisije „To sam ja“ na  TV7 , jedna je od njih. Upoznala sam je preko recenzije koju je napisala, , a mesec dana kasnije čule smo se prvi put i pričale kao da se znamo čitav život.  Jelena je žena sa  osmehom i dušom devojčice, koja sluša, piše i živi – punim srcem. Sedite , uzmite kafu, i da krenemo..., Od stihova do majčinstva Jelenin put počeo je u detinjstvu – poezija, recitacije, radost reči.  „Osjetila sam moć izraza još kao dijete“, priseća se. Inspiracija? Legendarni radijski glas Mija Boškovića, koji ju je naučio da misao može postati emocija.  Prvu šansu uhvatila je na NTV Montena, učila od najboljih, pa pisala za „Dan“.  Ali kad su stigle kćerke, Darija i Kalina, sve je stalo. „One su mi centar svijeta“, kaže. Kroz dečiju emisiju „Pčelica“ povela ih je svojim stopama – u...

 Od ravne Vojvodine do Australije U komšiluku svako ima priču – neku za kafu, neku za suze, neku za osmeh.  Nataša svoju priču nosi  u srcu. Odlazak i novi početak „Kako sam se osećala kad sam 28. februara 1992. krenula iz Srbije? Pomalo uzbuđena – daleka zemlja, plaže. Pomalo zabrinuta – ne znaš jezik, porodicu, običaje“, kaže Nataša. Stigla je u Sidnej 1. marta na +40: „Htela sam da skinem kaput i bućnem se u more.“ Najteže je bilo ostaviti oca, babu, dedu, sestru, prijatelje. Prvi koraci u Australiji? „Više me plašilo nego uzbuđivalo – samostalna, a sad zavisiš od drugih. Sve ispočetka.“ Porodica i ljubav Udata je 33 godine za Sivčanina iz Sidneja. „Upoznali smo se u Sivcu – on je krao ruže iz babine bašte za mene“, smeje se. Sa troje dece (sin 33, ćerke 27 i 22) gradila je porodicu daleko od Srbije.  „Htela sam zdravu decu, ne razmaženu. Učila sam ih jezik, običaje, vodila u Srbiju da znaju korene.“ Prenela im je ljubav prema domovini i australijsku lekciju: „Gle...